Hrvatska u EU – šta to za nas znači?


Rešenja za mnogobrojne međusobne probleme trebalo je naći ranije, pre nego što Hrvatska od „male zemlje“ sa članskom kartom EU postane „mala sila“

Piše: Jovan Teokarević

Za tri meseca Hrvatska će postati članica Evropske unije. Kakve će posledice to imati po Srbiju i druge balkanske susede?

Na pozitivnoj strani prvo bi trebalo pomenuti jedan važan razlog simboličnog karaktera, koji se danas, u doba preovlađujućeg evropesimizma, sve ređe ističe: ulazak još jedne države sa Balkana u klub kojem svi teže znak je ohrabrenja i podstreka za ostale, kao i potvrda da se proširenje nastavlja, umesto da je ovo njegov kraj, kako se često i sa mnogo jakih argumenata može čuti.

Druga dobra stvar je što će EU stići do još jedne naše granice – čevrte po redu prema našim susedima, a to samo može da popravi ukupni položaj i perspektive Srbije. Ne samo što će biti otvorene nove mogućnosti za zajedničke prekogranične, infrastrukturne i druge projekte, već će se Srbija, sve više okružena članicama Unije, sebi i drugima sve više činiti kao neminovni deo istog društva.

Treće, okružena Evropskom unijom, Srbija će osetiti vrlo opipljive stabilizujuće efekte, prvenstveno u bezbednosnom smislu, ali i u ekonomskom i u političkom takođe. Još važnije: bez obzira na moguću nezainteresovanost Hrvatske za „balkanska posla“, njoj će za sopstveni razvoj uvek biti značajno da ima stabilan komšiluk iz kojeg ne može pobeći čak i da hoće, pa bi se sa tim ciljem mogla dodatno angažovati uz pomoć ostalih članica.

Četvrto, kada Hrvatska pristupi EU, moraće da napusti našu zonu slobodne trgovine – balkansku CEFTU, što bi moglo da podstakne srpski izvoz, naročito u Bosnu, i da poveća naš spoljnotrgovinski suficit prema regionu. To ipak ne znači, kao što se često tvrdi, da će srpski izvoz u region (naročito poljoprivrednih proizvoda) u potpunosti zameniti hrvatski. Prema zaključenim Sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), gotovo ista vrsta povlastice – bescarinski izvoz – važi naime i za sve članice Unije, uključujući Hrvatsku (kao članicu EU), ali tek posle isteka dogovorenih prelaznih perioda i postepenog smanjivanja carina do nultog nivoa. I od jednog i od drugog nas za dobar deo proizvoda deli samo nekoliko meseci, ili najviše par godina. Hrvatska trenutno, uz pomoć EU, pokušava da zadrži neke povlastice iz članstva u CEFTI, kroz promenu SSP-a svojih suseda, uključujući i Srbiju. Nije izvesno kako će se ovi okasneli pregovori završiti, ali naše pristajanje na hrvatske zahteve svakako nije jedina opcija, kao što nije bila ni prilikom ulaska Bugarske i Rumunije u Uniju pre šest godina.

Pogledajmo sada nekoliko loših posledica hrvatske članske karte u Uniji. Na prvom mestu, kao i kod pozitivnih posledica, opet bi se našao jedan razlog simboličnog karaktera. Reč je o tome da će Srbija i drugi aspiranti na članstvo u EU uskoro izgubiti važnog prirodnog saveznika u borbi za dalje proširenje Unije sa „ove strane linije“, odnosno državu koja je, uz sve svoje nedostatke i sumnje starijih članica da je spremna da im se pridruži, ipak uspešniji evropski đak od svojih komšija.

Istovremeno, sa svakom novom članicom EU, pregovori ostalih aspiranata postaju sve komplikovaniji i teži, jer se na putu do konsenzusa umnožavaju interesi koji se postavljaju kao prepreke našem daljem napredovanju ka briselskoj kapiji.

Jednako je važno da će sa članskom kartom Unije pregovaračka moć Hrvatske značajno porasti u vezi sa svakom mogućom temom i verovatno u vezi sa svakim budućim povodom. To je važan razlog za pripadanje klubovima – zaštitna uloga koju članicama pružaju međunarodne organizacije i ostali posednici iste članske karte kao najbliži partneri. Opterećena sopstvenim lošim iskustvima iz nedavne prošlosti, naročito sa NATO-om, Srbija tradicionalno sumnja u vrednost takve zaštite, ne shvata njenu vrednost, ili je čak tumači kao zaveru protiv sebe. Iz ove perspektive gledano, biće mnogo teže rešiti preostale međusobne nesuglasice i probleme sa Hrvatskom – a ima ih previše – nego što smo mogli do sada, a nismo, ne samo hrvatskom krivicom. Ako bismo se poslužili metaforama predsednika Josipovića, mogli bismo da kažemo da je rešenja trebalo naći ranije, dok Hrvatska još od „male zemlje“ ne postane „mala sila“.

Ova hrvatska vlada je više puta obećala da balkanske susede neće ucenjivati kao što su se neki drugi prema njoj ponašali. Nadajmo se da će se tog obećanja pridržavati i svaka naredna. Nikakve garancije za to, na žalost, ne postoje, a svakako je vrlo teško svakoj zemlji da se odupre tako snažnom izazovu da na tas svojih argumenata stavi sopstveno članstvo u Evropskoj uniji. Pogotovo što unutar te iste organizacije nema efikasnih načina da se spreči nametanje interesa pojedinih članica prema svojim susedima koji su van Unije.

Realno gledano, naročito zahvaljujući bezviznom režimu, obični građani Srbije i drugih zemalja iz regiona neće najverovatnije ni primetiti kad Hrvatska 1. jula postane članica Evropske unije. Njeni proizvodi neće nestati iz naših prodavnica, a samo malobrojni će značajno poskupeti, kao što su cigarete, što verovatno treba svrstati u pozitivne pre nego u negativne posledice hrvatskog pristupanja. Ne verujem ni da će između Hrvatske i nas ostalih izrasti neki novi „kineski“ ili „berlinski“ zid. Između negativne metafore zida i pozitivne metafore Hrvatske kao kapije našeg regiona ka Evropskoj uniji, postoji čitav dijapazon različitih mogućnosti. Biće potrebno mnogo napora, pametne politike i dobre volje sa svih strana da se izbegnu one loše.