O našoj i drugim „faličnim“ demokratijama


Zašto nijedna postkomunistička država osim Češke nema „punu“ demokratiju i zašto je Mongolija u ovom pogledu bolja od Srbije – po mišljenju britanskog Ekonomista?

Piše: Jovan Teokarević

Na pitanje o kvalitetu demokratije u svojoj zemlji, mnogi građani Srbije bi se verovatno složili da je ona „falična“, to jest da ima više nedostataka ili grešaka. Teško je, međutim, pretpostaviti da bi pogodili koje su države neposredno ispred, a koje iza nas u tabeli od najboljih do najgorih u ovoj oblasti. Sa svog 66. mesta, od ukupno 167 analiziranih zemalja, u leđa gledamo Mongoliji, a mesto iza nas dele Moldavija i Papua Nova Gvineja. Tako bar kaže najnoviji Indeks demokratije londonskog „Ekonomista“ (Economist Intelligence Unit – EIU).

Poređenja će možda biti jasnija kad se mesto Srbije u svetskom demokratskom rejtingu sagleda u balkanskom i evropskom kontekstu. Ispred nas su, ako je za utehu, samo četiri suseda iz regiona: Slovenja – i to tek na 28. mestu (a njima za utehu – dele ga sa Francuskom), Hrvatska na 50, Bugarska na 54. i Rumunija na 59. mestu tabele. Nije loše, rekli bismo, pošto je reč o članicama Evropske unije (i Hrvatska će biti tamo za tri meseca). Zabrinjavajuće je, opet, što smo pri kraju „druge demokratske lige“, odnosno u okviru „faličnih“ a ne „punih“ demokratija, kako ih je krstio glavni urednik Indeksa, a naš zemljak Laza Kekić. Falične demokratije su samo još Makedonija i Crna Gora (na 73. i 76. poziciji). Ostali sa kojima se obično upoređujemo su još gore rangirani i nalaze se u grupi država sa tzv. mešovitim režimima. Drugim rečima, demokratske institucije na papiru, ali ne i demokratsku praksu imaju Turska (88. na tabeli), Albanija (90) i Bosna i Hercegovina (98).

Ni većina starijih članica Unije nije baš dobro prošla na ovom strogom testiranju demokratije. Francuska se u drugoj ligi nalazi zajedno sa Portugalijom, Italijom i Grčkom, i sa baš svim novim članicama – bivšim komunističkim državama – osim Češke. Među punim demokratijama vode severnjaci: Norveška, Švedska, Island i Danska. Sjedinjene Države su uz njih, ali tek na 21. mestu, neposredno iza Urugvaja, Mauricijusa i Južne Koreje. Dve važne države i uzori demokratije, Britanija i Nemačka, zauzimaju 16, odnosno 14. mesto među najboljih 25 na svetu. Najgora od svih je, naravno, Severna Koreja, a Rusija – iako plasirana četrdesetak mesta više od nje, pripada istoj kategoriji „autoritarnih“ država, kao i Kina (koja je na 142. mestu).

Sve u svemu, ovogodišnji „Ekonomistov“ Indeks demokratije pokazuje da nešto više od trećine svetske populacije i dalje živi pod autoritarnom vlašću, 11 odsto je iz država koje imaju punu demokratiju, a skoro svaki drugi stanovnik sveta živi u nekoj vrsti demokratije, računajući tu i „faličnu“. Ti generalni zaključci se manje-više poklapaju sa drugim sličnim istraživanjima. Razlike među njima postoje, ali obično povodom pitanja na kojem bi mestu određena država trebalo da bude u okviru pojedine grupe, a mnogo ređe da li bi država trebalo da bude u boljoj ili goroj grupi. I Indeks i uticajni američki „Freedom House“ bi se, verovatno, složili da Češku stave na čelo postkomunističkih zemalja, ali bi se u tabelama ove druge organizacije među najboljima možda našle još neke, na primer baltičke republike, ili Slovenija (pre protesta). S druge strane, mnogobrojni kritičari skorašnjih nedemokratskih pojava u Mađarskoj biće verovatno nezadovoljni što naš severni sused nije gurnut još više ka dnu tabele, umesto da sa svog 49. mesta ostane ispred Hrvatske i Meksika, doduše i neposredno ispod Trinidada i Tobaga.

Razlike među procenama stepena osvojene demokratije su, dakle, normalne i očekivane i one su neminovna posledica različitih metodologija, izvora podataka i naročito ličnih procena koje daju stručnjaci i bez kojih se ne može, koliko god to izgledalo subjektivno i nedovoljno za zaključke koje mnoge države iskreno naljute. Specifičnost „Ekonomistove“ računice je u većem oslanjanju na istraživanja javnog mnenja, čiji se rezultati najviše koriste za zaključivanje o participaciji i političkoj kulturi. Pored te dve oblasti, u obzir se uzimaju odgovori na više desetina pitanja o još tri oblasti: izbornom procesu i pluralizmu, funkcionisanju vlade i građanskim slobodama.

Indeksu demokratizacije su, još od prvog izdanja iz 2007. godine, osim prevelikog oslanjanja na stavove ispitanika iz istraživanja javnog mnenja, zamerane još dve važne stvari. Jedna je što neposredno povezuje izlaznost na izborima sa legitimnošću određenog političkog sistema, odnosno sa stepenom njegove demokratije, a druga što konsolidovaniju demokratiju vidi tamo gde postoji „dominacija zakonodavne nad izvršnom vlašću“. Dok se prva pretpostavka može delimično uvažiti, sa drugom to, čini mi se, ne može da bude slučaj. Umesto o dominaciji zakonodavne vlasti kao kriterijumu demokratije, politička teorija već odavno naglašava da je za demokratski ishod najpoželjnija podela vlasti među njenim granama, ali i međusobna kontrola tih grana vlasti, kao i tako uspostavljena ravnoteža.

Zašto su, na kraju, balkanske demokratije „falične“? Mada postoje razlike između zemalja, Indeks pokazuje da pluralizam i izbori više nisu problem, da se građanske slobode poštuju iako ne dovoljno, a da se osnovni nedostaci nalaze u funkcionisanju vlade, učešću građana u politici, kao i u političkoj kulturi. Posebno je zabrinjavajuće opadanje poverenja u institucije demokratije, što je trend koji je od početka ekonomske krize 2008. godine zahvatio Evropu, i to sve njene delove. U Zapadnoj Evropi manje od 20, a u Istočnoj tek manje od 10 odsto građana veruje političkim partijama, a odgovarajuće brojke za poverenje prema vladama i parlamentima su jedna trećina i samo jedna petina. Demokratija značajno gubi zbog krize, ali Kekićeva ekipa zaključuje da je situacija u toku 2012. ostala na istom nivou, posle nekoliko godina erozije demokratskih standarda svuda.

Moglo bi se zamisliti više konkretnih načina da se, na osnovu ovog rangiranja, poboljšaju performanse demokratije. Dva, nedavno upotrebljena, svakako ne treba preporučiti. Prvi je pokušaj Rusije da se, umesto sopstvenim nedostacima u ovoj oblasti, bavi nedostacima zapadnih demokratija. To je učinjeno prošle jeseni kroz novopokrenute izveštaje ruskog Ministarstva spoljnih poslova o stanju ljudskih prava u SAD odnosno u članicama EU. Drugi loš primer dolazi iz naše zemlje: predsednik Nikolić kao da je prilikom nedavnog odlikovanja više šefova država obrnuo naglavačke Indeks o kojem je reč, pa su ordene dobili najveći diktatori sa teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza. Ako, pak, nije bilo greške u čitanju tabele, tek onda bi trebalo da budemo zabrinuti.