Od umerenog do radikalnog pesimizma: Razmišljanja povodom učešća na oksfordskoj konferenciji o uticaju EU krize na Balkan

Written by:

Da li je na Zapadnom Balkanu zbog razorne ekonomske krize i nestanka Evropske unije kao uzora delegitimisan ceo postkomunistički model demokratskog kapitalizma?

Početkom marta učestvovao sam na još jednoj konferenciji o uticaju ekonomske krize u Evropskoj uniji na Jugoistočnu Evropu. Specifičnost pristupa organizatora ovog skupa – Othona Anastasakisa koji rukovodi balkanskimstudijama na Saint Antony’s koledžu u Oksfordu, bila je u tome što je konferencija predstavljala poslednji u nizu događaja koji su na ovu temu bili organizovani poslednjih nekoliko meseci na ovoj uglednoj instituciji. Zato se možda mnogo toga u debati s pravom unapred pretpostavljalo, tj. već je bilo detaljnije raspravljeno na nekom od prethodnih okupljanja i nije moralo da se ponavlja ili posebno obrazlaže.

Takvim gotovo zatvorenim ili dokazanim pitanjem smatran je, recimo, i ključan nalaz mnogih današnjih istraživanja koji naglašavaju da je upravo EU jedan od vodećih generatora tekuće ekonomske krize na Balkanu. Kao njihov glavni ekonomski partner, Unija je u vreme rasta i bogatih stranih investicija značajno pospešivala pozitivni ekonomski trend balkanskih država, ali od jeseni 2008. godine, usred recesije i izostanka inostranih ulaganja zbog poskupelog novca, ona krizu na Balkanu čini još težom. Ni na ovom skupu nije zaobiđena debata o zanimljivom fenomenu da su posledice krize u EU najviše osetile upravo države koje su bile najtešnje povezane sa nacionalnim privredama Unije i koje nisu u međuvremenu bar delimično preusmerile svoj izvoz ka drugim destinacijama.

Osnovne razloge za to što je Zapadni Balkan u tako velikoj meri pogođen krizom učesnici su, ipak, našli na domaćem terenu, odnosno u nedovoljnoj prilagođenosti ovih privreda novim i strožim uslovima na evropskom i svetskom tržištu. Nije pritom reč samo o generalnom ekonomskom modelu koji su postkomunističke vlade u regionu odabrale, ili im je – još tačnije – bio nametnut od EU, najviše kroz rigoroznu politiku uslovljavanja. Neki detalji mnogo užih politika najbolje otkrivaju svu apsurdnost modela koji je do pre neku godinu imao i domaću i spoljnu legitimnost. Slavo Radošević je to najbolje pokazao u uzgrednoj napomeni o neprilagođenosti obrazovnog sistema na Kosovu (ali i drugde), koji i dalje podstiče mlade ljude da postanu filozofi, a ne inženjeri.

U delu skupa u kojem se govorilo o političkim aspektima krize, ja sam pokušao da ovu priču o krahu ekonomskog postkomunističkog modela na Balkanu generalizujem, šireći je i na politiku. Nisam uspeo da ubedim ostale tezom da na Zapadnom Balkanu, u kontekstu sadašnjeg radikalnog osiromašenja većine stanovništva i iščezavanja pred našim očima EU kao spasonosnog uzora, prisustvujemo delegitimaciji celokupnog ekonomskog i političkog modela usvojenih posle kraha komunizma. Mom radikalnom pesimizmu – delom namerno preteranom, da bi izazvao debatu – više kolega je suprotstavilo mnogo oprezniju varijantu istog osećanja, ne uzimajući dovoljno u obzir, po mom mišljenju nezaobilazne i dalekosežne pouke nedavnog lakog pada vlada u Sloveniji i Bugarskoj. Posebno je, čini mi se, slovenačka „protestna politika“ poučna, jer je do delegitimacije cele političke klase, pa i sistema u kojima se ona reprodukovala, došlo u državi sa najboljim tranzicionim ekonomskim i političkim pokazateljima u postkomunističkom svetu, koja je više od dve decenije bila sinonim uspeha. Kao da su slavljeni indikatori uspeha bili važni svima drugima osim građanima ove zemlje!

Suprotno intervenciji glavnog ekonomiste Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) Petera Sanfeya da je slična doza pesimizma kod građana Zapadnog Balkana uočena i pre dve godine u ispitivanju javnog mnenja za studiju ove BankeŽivot u tranziciji (Life in Transition), te da nema pokazatelja da je region skliznuo još niže u istom pravcu, ka delegitimizaciji, rekao bih da mnogi nalazi baš ove studije demantuju takvu tvrdnju. Još tada je, recimo, duplo manje Balkanaca u odnosu na Srednjeevropljane ili na bivše građane SSSR-a (20 prema 40 odsto) ocenilo da je ekonomska situacija u njihovoj zemlji bolja nego 1989. godine, a u međuvremenu je stotine hiljada ljudi izgubilo posao i zvanično prešlo u status siromašnih. Slični su, iako manje radikalni, i politički rezultati dvodecenijskog razvoja: tek svaki četvrti Balkanac smatra da je politička situacija dvadeset godina nakon komunizma bolja nego uoči njegovog nestanka, a isto tvrdi svaki treći stanovnik Srednje Evrope. Pored ovakvog stepena nezadovoljstva i razočaranja građana balkanskih zemalja, uz gubitak svih iluzija (najviše u vezi sa EU) zaista nije mnogo važno da li neko negativno odgovori na pitanje da li bi alternativa trebalo da bude autoritarni sistem ili centralno planiranje, ili i jedno i drugo.

Opravdane razloge za tračak optimizma na Balkanu i u vezi sa njim neke kolege, kao James Ker-Lindsay, su i na ovom skupu, naravno, našle u neočekivano uspešnim pregovorima Beograda i Prištine o Kosovu. Manje obećavajuće su, svakako, zvučala objašnjenja razloga za nedovoljnu motivisanost nacionalnih političkih elita za dalje reforme, u uslovima gubitka sa vidika Evropske unije kao neophodnog „sidra za reforme“.

Na skupu nije zaobiđena ni tema regionalne saradnje, ali ovog puta su njenu neophodnost za mnogo ciljeva, uključujući obnavljanje privrednog rasta u regionu, propagirali netipični akteri – okupljeni guverneri centralnih banaka Zapadnog Balkana, ili njihovi predstavnici. Bilo je zanimljivo čuti razmišljanja ovih ljuda koji se u javnosti sa svojim otvorenim stavovima pojavljuju mnogo ređe od ministara ekonomije, biznismena ili analitičara.

Celim oksfordskim skupom je, inače, dominirao energični guverner Centralne Banke Albanije Ardian Fullani, i kao sponzor celog projekta i kao autor knjige Rast u Albaniji i Jugoistočnoj Evropi – kako dalje (Growth in Albania and South East Europe – The Way Ahead). SEESOX je kao izdavač u toku skupa promovisao i njegovu knjigu  i zbornikDefinisanje novog plana za reforme – putevi ka održivoj konvergenciji u Jugoistočnoj Evropi (Defining a New Reform Agenda – Paths to Sustainable Convergence in South East Europe), urednika Othona Anastasakisa, Petera Sanfeya i Maxa Watsona. U zborniku je, između ostalih, objavljen i rad Borisa Begovića, sa beogradskog Pravnog fakulteta, o polit-ekonomskom kontekstu ekonomskog rasta na Balkanu. Begović završava svoj tekst sledećim nagoveštajem kako bi pesimistički scenario na Balkanu izgledao: „Bez celovite reforme mogao bi da se stvori začarani krug: bez institucionalnih reformi, bez inostranih direktnih investicija, sa niskim rastom i stagnacijom, kao i razočaranjem javnosti, podsticaji za dalje institucionalne reforme će i dalje padati. Tekući drugi talas krize mogao bi da postane još jedna izgubljena prilika“.

A ako te celovite reforme nema, kao što svi, čini mi se, jasno vidimo? Zato je i moto svih mojih intervencija na konferenciji bio da moramo da što pre odgovorimo na dva pitanja u vezi sa Balkanom. Prvo je: kako to da do sada nismo imali mnogo veće društvene proteste, a drugo: šta moramo da uradimo da bismo ih sprečili?