Primirje u 2625. godini kurdskog kalendara: predah u sukobu ili korak ka rešenju?


Piše: Marija Mitrović

Nakon skoro 30 godina oružanog konflikta i gotovo 40 000 žrtava, turska vlast je uvidela da ne može rešiti kurdsko pitanje vojnim sredstvima. Posle višemesečnih pregovora, tokom kojih je šira javnost polako pripremana za sklapanje primirja sa Radničkom partijom Kurdistana (Partiya Karkerên Kurdistan- PKK), lider Krudskih pobunjenika Abdulah Odžalan uputio je poziv pripadnicima njegove organizacije za prekid vatre i povlačenje. Poruka lidera PKK koji je u zatvoru od 1999. godine pročitana je 21. marta pred stotinama hiljada okupljenih na proslavi Novruza (Nawroz), kurdske Nove godine, u Dijarbakiru (Diyarbakır), jugoistočnoj provinciji Turske naseljenoj prvenstveno Kurdima.

Lider Kurda Odžalan je izjavio da je vreme da oružije zaćuti, a ideje i politika progovore. On je pozvao naoružane jedinice PKK da napuste teritoriju Turske i zatražio mir, jedinstvo i jednakost među Turcima i Kurdima unutar nove demokratske Turske. Na taj način je jasno odbacio nekadašnje zahteve za nezavisnom kurdskom državom.

Murat Karajilan, vođa centralnog kampa PKK na Kadil Planini u severnom Iraku, je izjavio da njima još nije poznat tačan plan turske vlade, ali da će oni poslušati svog glavnog lidera. Signal u tom pravcu oni su uputili oslobođenjem 8 Turskih vojnika i zvaničnika koje su držali kao taoce preko dve godine, a prema izjavama turskih i kurdskih zvaničnika dogovor je da se povlačenje pobunjenika u baze PKK u severnom Iraku izvrši do kraja leta.

Što se zahteva PKK tiče, iz izjava Odžalana može se zaključiti da se očekuje mnogo od procesa usvajanja novog turskog ustava, u okviru koga bi se redefinisao koncept državljanstva i turskog identiteta i potpuno priznala jezička i kulturna prava Kurda.

Kao što ni zvanični zahtevi Kurda nisu precizirani, isto tako ni detalji ponuđenog od strane turske vlade još nisu sasvim poznati. Jedan od poznatih elemenata dogovora je uspostavljanje komisije „Mudraca“, sastavljene od akademika, boraca za ljudska prava i intelektualaca Turaka i Kurda. Međutim, nije sasvim jasno kako će oni biti izabrani i koja će biti tačno funkcija ove komisije u mirovnom procesu.

Pravni aspekti čitavog procesa takođe još nisu razrađeni i još se ne zna status koji će imati pobunjenici koji se povuku. Kao poslednji korak u procesu pomirenja navodi se integracija onih članova PKK koji nisu bili na rukovodećim pozicijama organizacije. Još uvek nije poznato na koji način se planira sprovođenje integracije nakon što se oni razoružaju i vrate u Tursku.

Korak koji turska vlada jeste napravila je izrada „Akcionog plana o ljudskim pravima“ kako bi se obezbedila harmonizacija svih državnih zakona sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. U tom smislu ukidanje kontroverznog Anti-terorističkog zakona, koji se smatra osnovom za hapšenje oko 8000 kurdskih političara, aktivista, advokata, novinara, kao i reforma Krivičnog zakonika bi bili veliki pomaci.

Ipak, činjenica da je mirovni proces započet povlačenjem, ali ne i razoružavanjem, govori o nepoverenju koje i dalje u velikoj meri postoji između dve strane i o krhkosti celog procesa. Kao što je poznato Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (Adalet ve Kalkınma Partisi – AKP) su i ranije pokušali da se upuste u rešavanje Kurdskog problema. Prvi veliki pokušaj bili su tajni pregovori vođeni u Oslu koji su trajali od 2005 do 2011 kada je prekid pregovora doveo do novog talasa nasilja. U periodu između 2007 i 2009 AKP je započela i proces poznat kao „Kurdsko otvaranje“ garantujući, do tada uskraćena kulturna prava Kurdima, pre svega u vidu prava na upotrebu kurdskog jezika u medijima, obrazovnim i verskim institucijama. „Kurdsko otvaranje“ je ubrzo i zatvoreno zbog jake reakcije opozicionih političkih partija i velikih protesta koji su usledili nakon povratka nekih članova PKK u Tursku.

Ono što baca pozitivno svetlo na trenutni mirovni proces jeste činjenica da je ovo prvi put da se glavni lider PKK uključuje direktno u mirovne pregovore. Uspeh celokupnog procesa je i dalje pod velikim znakom pitanja, ali važno je da sada postoji jasna poruka da neće biti upotrebe oružanih sredstava. I to je veliki pomak. Kritike koje su usledile od strane turskih zvaničnika, vezano za nedostajanje turske zastave u toku proslave kurdske Nove godine na kojoj je objavljena Odžalanova poruka, je zapravo njihova želja da pošalju jasnu poruku pre svega turskom delu populacije da nema govora o podeli države.

Upravo je veliko nepoverenje koje vlada među turskim stanovništvom jedan od glavinih razloga zašto se ne izlazi javno sa tim šta je tačno obećano PKK i Odžalanu. Započinjanje otvorenih pregovora sa PKK i njenim članovima zahteva dosta političke hrabrosti, s obzirom na atmosferu u narodu i protivljenje većeg dela opozicije sklapanju primirja sa terorističkom organizacijom. Ipak, većina građana Turske je spremna za završetak višedecenijskog sukoba.

Veliko poverenje koje premijer Turske Erdogan ima u narodu, kao i parlamentarna većina koju AKP drži bez koalicionih partnera, igraju pozitivnu i stabilizujuću ulogu u ovako osetljivom procesu. Činjenica da do sledećih izbora ima više od godinu dana daje dovoljno vremena Erdoganu i njegovoj vladi da povuku ne tako popularne poteze. Istovremeno, u okviru procesa donošenja novog ustava Erdogan zagovara uvođenje predsedničkog sistema, za šta mu je neophodna dvotrećinska većina glasova u parlamentu i gde bi mu podrška kurdskih poslanika bliskih PKK bila značajna.

Ovaj potez može da donese i bitne poene vladajućoj partiji na nastupajućim lokalnim izborima, ako se zna da je na parlamentarnim izborima 2011. godine AKP zabeležila slabije rezultate u istočnim i jugoistočnim delovim Truske, nastanjenim Kurdima. Tokom prethodnih 30 godina izrasla je nova generacija Kurda odgajana na osnovama kurdske borbe za njihova prava. PKK danas među Kurdima u Turskoj ima jaku političku poziciju, koju teško mogu da ugroze islamističke ili turske partije. Istovremeno situacija u regionu, naročito u kontekstu sukoba u Siriji, gde Kurdi na severoistoku Sirije vode svoju borbu protiv Asadovog režima, ali i protiv sirijske opozicije, zahtevaju od Turske da u ovom trenutku aktivno pristupi rešavanju kurdskog problema. Uzevši u obzir moguću autonomiju sirijskih Kurda i sve intenzivniju ekonomsku i energetsku saradnju Turske i regionalnih vlasti Iračkog Kurdistana, postavlja se pitanje da li je na pomolu nova strategija Erdogana i Davutoglua za proširenje uticaja Turske u regionu i građenje pozicije centralne sile, ovaj put preko savezništva sa Kurdima u zemlji i u okruženju.